Da bi u potpunosti zataškala slabosti sopstvene administracije koja nije u stanju da naplati troškove lečenja, država je dodatno opteretila osiguravajuće kuće. Zbog toga osiguravači najavljuju i mogućnost rasta premije osiguranja od auto-odgovornosti, čime bi se ceo trošak svalio na pleća građana.
Pošto od osiguravajućih društava svojom krivicom nije uspela da naplati sve troškove za lečenje i penzije osoba koje su povređene u saobraćajnim nezgodama, država je pribegla novom rešenju. Od sada će osiguravači biti u obavezi da godišnje „za svaki slučaj“ uplaćuju državi 5 odsto ukupne premije osiguranja od auto-odgovornosti, umesto da kao do sada štetu isplaćuju prema učinku.
Protekle godine je 5 odsto ukupne premije osiguranja od auto-odgovornosti iznosilo 950 miliona dinara. Preciznije, tri i po puta više nego što je do oktobra 2011. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje naplatio na ime naknade štete i to po svim osnovama, a ne samo u saobraćaju.
Ne radi se o tome da li će pomenuta suma biti dovoljna da država od osiguranja naplati deo koji joj pripada, već se postavlja pitanje do kada će se zbog neefikasnosti državne birokratije teret svaljivati na drugu stranu. Da bi u potpunosti zataškala slabosti sopstvene administracije, koja nije u stanju da naplati troškove lečenja, država je “pojednostavila” proceduru.
Koga će zapravo najviše oštetiti promena modela naplate? Da li će najveći ceh platiti osiguravajuća društva ili će se kao što to obično biva prelomiti preko kičme građana povećanjem stope premija?
Osiguravači negoduju da se radi o visokom procentu izdvajanja za te svrhe i da nisu oni ti koji treba da popunjavaju rupe u RZZO-u, a ne isključuju ni mogućnost rasta premija, što će najviše „obradovati“ osiguranike.
Istorija naplata
U čemu je problem kod tih naplata? Najpre je do donošenja pomenutog Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju problem pravila svojevrsna pravna zbrka. Naime, obe institucije i RZZO i Fond PIO postupaju po sopstvenim zakonima, po Zakonu o zdravstvenom osiguranju i Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ti zakoni im takođe omogućavaju da regresno naplate svoje troškove. Međutim, oni su bili u suprotnosti sa Zakonom o osiguranju imovine i lica koji im je takvo pravo odricao. Zbog postojanja sukoba zakona, RZZO i PIO bili su prinuđeni da svoja prava ostvaruju na sudu, a ne u vansudskom postupku, što je prilično otežavalo stvar. Ipak, sudska praksa zauzela je stav da pravo na naknadu tih troškova ipak postoji, te su RZZO i PIO najčešće dobijali sporove. Donošenje Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju samo je utvrdilo to njihovo pravo, čime je smanjen i broj sudskih postupaka kojih je bilo mnogo i koji su papreno koštali.
Nizak nivo naplate od starta
Sve je počelo tako što su Republički zavod za zdravstveno osiguranje i Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje od 2009. godine po zakonu dobili mogućnost da od osiguravajućih društava naplate troškove lečenja ili odlaska u invalidsku penziju za lica koja su povređena u saobraćajnim nezgodama. Po Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju, te dve državne ustanove od osiguravajućih društava regresno traže naknadu materijalne štete ukoliko su lica koja su stradala krivicom trećeg lica lečena ili poslata u prevremenu invalidsku penziju o trošku države. Međutim, od samog starta videlo se da takav način naplate neće zaživeti.
Naime, RZZO je tokom 2010. godine na ime lečenja povređenih u saobraćajnim nezgodama naplatio svega oko 232 miliona dinara, iako su tada i sami priznali da su ukupni troškovi prevazilazili milijardu dinara, dok je Fond PIO u 2010. od osiguravajućih društava uspeo da naplati sumu od oko 55,2 miliona dinara.
S obzirom na to da je protekle godine do oktobra RZZO na ime naknade štete naplatio oko 249 miliona dinara, situacija se ni u 2011. nije značajnije promenila. U toj ustanovi su za “Akter” napomenuli da se navedeni iznos odnosi na ukupnu naplatu štete po svim osnovama, a ne samo u saobraćaju, tačnije i na naplatu naknade štete po osnovu povrede na radu i drugim osnovama.
Zanimljivo je i to da Fond PIO nema evidenciju koliko ljudi je otišlo u prevremenu invalidsku penziju zbog posledica saobraćajne nezgode. Kada smo od tog fonda tražili da nam dostave prošlogodišnje rezultate, oni su odgovorili da ne vode analitiku po vrstama nastanka invalidnosti.
Dakle, s obzirom na to da takav sistem nije urodio plodom usvojene su Izmene zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, po kojima je društvo za osiguranje dužno da 5 odsto bruto premije osiguranja od auto-odgovornosti uplaćuje na račun RZZO-a.
Fond PIO trebalo bi da nastavi dosadašnju praksu po kojoj od osiguravajućih kuća ima pravo da zahteva naknadu pričinjene štete od lica koje je prouzrokovalo invalidnost, telesno oštećenje ili smrt osiguranika, ako je po tom osnovu ostvareno pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
Valjda 2 a ne 5 odsto
Osiguravači se, međutim, iz više razloga protive ovom novom modelu obračuna. Vladan Manić, generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije, kaže da je jedan od osnovnih razloga visok procenat odvajanja za to.
„Uvidom u statističke podatke društava lako je uočljivo da je 5 odsto preterano visok iznos, jer ni najveća društva za te svrhe ne izdvajaju više od 2 odsto iznosa bruto premije“, objašnjava on.
U Udruženju dodaju da je propust i to što u zakonu nije jasno navedeno na koje štete i od kada se ta izmena primenjuje, te očekuju dopis kojim će biti razjašnjeno da se na ime stvarnih šteta neće vršiti druge isplate šteta osim plaćanja 5 odsto Republičkom fondu.
Manić veruje da se toj odredbi pribeglo da bi se popunio budžet RZZO-a. „Međutim, jedinstven stav osiguravača jeste da mi to ne treba da radimo, odnosno da nisu osiguravajuće kuće te koje treba da popunjavaju budžet RZZO-a“, kaže Manić.
Celokupna situacija će se izgleda odraziti i na premijsku stopu.
„Ovako neodmereno propisan doprinos može uticati na rast tarife. To je nešto što će biti uzeto u obzir i razmotreno“, objašnjava Manić.
U „Dunav osiguranju“ nisu želeli da komentarišu to što će Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje po novim pravilima morati da isplaćuju 5 odsto premije osiguranja od auto-odgovornosti na godišnjem nivou, ali kažu da i nakon stupanja na snagu Izmena zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, 7. januara ove godine, RZZO i dalje podnosi regresne zahteve.
“Prema mišljenju Ministarstva finansija, kojeg se kompanija ′Dunav osiguranje′ pridržava, društva za osiguranje nisu dužna da plaćaju RZZO-u naknadu štete po podnetim zahtevima u mirnom ili sudskom postupku, bez obzira na kalendarsko vreme kada je nastala stvarna šteta za RZZO“, navode u toj osiguravajućoj kući.
U „Dunavu“ kažu da su u periodu 2009–2011. godine za štete od auto-odgovornosti, na ime regresnog zahteva Fonda za zdravstvo Republike Srbije, isplatili oko 1,5 milijardu dinara. U 2010. i 2011. godini regresi za Fond PIO iznosili su oko 14 miliona dinara.
Nema ko da razvrstava podatke
Pitanje koje se u ovom trenutku nužno nameće jeste zbog čega država nije uspevala da naplati ono na šta je imala puno pravo. Sama činjenica da na primer Fond PIO ne vodi analitiku po vrstama nastanka invalidnosti, čime se onemogućava precizno utvrđivanje troškova, dovoljno govori samo po sebi.
U Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje kažu da stvarni troškovi lečenja tih osoba ne mogu biti potpuno tačno iskazani iz razloga što mnoga lečenja nisu okončana.
„RFZO potražuje troškove u svojstvu trećeg lica u smislu propisa o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Zakona o obligacionim odnosima o zdravstvenom osiguranju. To znači da, na primer, ako je povređeni istovetan sa licem koje je prouzrokovalo saobraćajni udes, on neće imati pravo na naknadu takvih troškova, pa samim tim ni RFZO za njegovo lečenje“, navode u toj državnoj instituciji.
Osiguravajuće kuće, kako potom objašnjavaju, imaju prava da ospore relevantnost takvih dokumenata u kom slučaju se takva naplata odlaže ili onemogućava do pravosnažno okončanih sudskih postupaka, koji mogu trajati više godina, ili čak biti usmereni protiv osiguravajućih društava koja su insolventna.
“Takođe su Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisani limiti do kojih osiguranja odgovaraju, budući da štete mogu biti veoma visoke, pa u tom smislu i mogućnost naplate može biti ograničena. RFZO kontinuirano podnosi zahteve za naplatu štete, počev od 2005. godine, pri čemu se trenutno obrađuju slučajevi povređivanja iz 2010. godine, gde se fond drži rokova zastarelosti potraživanja naknade štete koji iznose tri godine“, obrazlažu za „Akter“.
U Fondu PIO kažu da osiguravajuća društva isplaćuju regresne zahteve na dobrovoljnoj osnovi, najčešće putem vansudskih poravnanja, a ponekad i u redovnom sudskom postupku.
„Problemi u naplati uglavnom ne postoje, jer se radi o redovnoj proceduri. Problem je u krivičnom postupku koji dugo traje, jer se čeka presuda kojom se dokazuje krivica tog lica koje je izazvalo udes“, navode u Fondu PIO.
Prvo šteta, pa isplata
Upravo zbog toga što pomenute državne institucije i nisu baš u stanju da iskažu troškove lečenja, stručna javnost takođe veruje da se zakonskim izmenama prikriva nesposobnost RZZO-a da u redovnom roku obračuna i naplati troškove. To smatra i profesor osiguranja na Megatrendu Nebojša Žarković.
“Jednostavno, prespori su. A znamo da je većina državnih ustanova u Srbiji takva”, objašnjava Žarković.
Prema njegovom mišljenju, ne postoji opravdanje za usvajanje člana po kome su osiguravajuće kuće dužne da na godišnjem nivou uplaćuju po 5 odsto premije osiguranja od auto-odgovornosti.
“Ako se unapred plaća 5 odsto, a pri tome ne zna kolika će biti šteta, mi više ne govorimo o stvarnim štetama na kojima se mora temeljiti osiguranje, nego o zamišljenim. Šteta ne može biti nikakva pretpostavka, to je ono što se desi, onda se ne mogu praviti ni pretpostavke o troškovima lečenja”, objašnjava ovaj profesor osiguranja.
On se pita i da li bi toj logici i Fond PIO trebalo da traži određeni procenat od osiguravajućih kuća. “Pošto je u pitanju osiguranje od auto-odgovornosti, da li onda mogu servisi za motorna vozila kazati da hoće 40 odsto od premije?”, pita se Žarković.
On kaže da je jedno od obrazloženja za uvođenje novog načina naplate troškova lečenja nizak cenovnik RZZO-a.
”Zašto onda nisu podigli cene? Osiguravajuća društva neće dovoditi u pitanje cene koje država odredi. Po mojoj proceni u prvoj godini primene neka od tih strana će biti nezadovoljna i RZZO će reći malo dobijamo, ili će društva reći previše dajemo”, objašnjava Žarković.
On smatra da je prethodno rešenje bilo dobro jer su se regresni zahtevi slali osiguravajućim kućama kada se šteta dogodi.
“I u RZZO-u su rekli da neće oni da kreditiraju društva za osiguranje, a ona su poznata po tome da redovno isplaćuju svoje obaveze, i ako u redovnom zakonskom roku to ne urade platiće zateznu kamatu. Zato je tih 5 odsto u suprotnosti sa suštinom osiguranja, jer osiguranje isplaćuje naknadu po dešavanju rizika”, zaključuje on.
RSS link na komentare
Prikaži/Sakrij komentare
Prikaži/Sakrij formu za unos
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
